13. septembar 2014, Sao Paulo
Imali smo sastanak struke. Sutra nas čeka meč protiv Palmeirasa. Počinje nam drugi deo sezone. Palmeiras je mnogo jak ove sezone. Jure prvo mesto, posle povratka iz druge lige. Njihov predsednik, Nobre, doveo je najboljeg direktora u Brazilu, Matosa. Matos je kreirao onu alu u obliku Kruzeira. Međutim, njegovim odlaskom, Kruzeiro već ima probleme ove sezone.
Nego, imao sam problema prvih meseci. Shvatio sam da Brazilci obožavaju fudbal, ali sam takođe shvatio da je ovo godina Svetskog prvenstva, upravo u Brazilu. Iz tog razloga, čekala nas je pauza u šampionatu. Čitavih 40 dana, od početka juna do sredine jula. Kako se planira okončanje lige početkom decembra, uleteli smo u ritam sreda-nedelja, gotovo svake, bogovetne nedelje. Naravno, to je rezultiralo da retko imam isti sastav na raspolaganju, što se oslikalo na rezultate. Uz to, ludački raspored brazilskog fudbalskog saveza je doveo do toga da u 7 dana tim mora da pređe skoro 10000 kilometara. Tako mi se desilo da sam gostovao u Resifeu, na severoistoku zemlje, da bih tri dana kasnije već bio na drugom kraju zemlje, u Koritibi. To nije bilo dovoljno, pa sam četiri dana posle Koritibe ponovo morao na severoistok, u Baiju, na prvi meč Kupa.
Ali, ni povrede me nisu mazile. Prva violina, kapiten i idol navijača, Fred, do skora je odsustvovao zbog povreda. Lekari su me nervirali svakoga dana kada se on spomene. Na nesrećnog doktora Filea sam prasnuo kada mi je sredinom jula prišao i rekao da Fred ima kilu. A tek se oporavio od povrede prepone. Bez njega teško golu prilazim. Bez njega, teško ću dočekati kraj ugovora (koji i inače nije dugačak, samo do kraja sezone - Simsen mi ne veruje).
Krenulo je mučno, a možda sam i sam kumovao takvom razvoju situacije. Problem je bio što nisam znao koju taktiku da upriličim. Sezonu sam započeo sa 4-2-3-1, težeći da iskoristim brza krila koja imam. Međutim, Kenedi i Marloun nisu pokazali ono što se već piše po medijima. Čelzi i Barselona neće doći po lenju decu, bez mnogo žara u igri. Četiri poraza u prvih pet mečeva je dovelo do promene. Krila su morala biti sasečena, a rešio sam zatvoriti centar. 4-2-2-2, formacija toliko omiljena u Brazilu, pošto dopušta bekovima da se zanimaju napadačkim zadacima, dok se vezni igrači bave defanzivom. Nešto što je, zapravo, smišljeno u Brazilu.
Dovelo je do promene. Definitivno. Nisu momci lepršali po terenu i dominirali, ali su osvajali bodove. Pao je Botafogo, u Vovo derbiju. Nešto što su navijači znali da cene. Sutradan posle meča, na ulaznim vratima su me sačekale hrpe papira, čestitki, želja. Na jednom papiru je ispevana i pesmica, u četiri kratka stiha. Stil me je podsetio na "Crven ban" Vuka Karadžića. Svakako me je nasmejao.
Potom je pao i favorizovani Sao Paulo. Na identičan način.
Stigao je i još jedan veliki derbi, po mnogima najveći: Flamengo - Fluminense. Najveći po imenu, na terenu jako loš meč. Za nijansu smo bili bliže pobedi, imali smo zicer za pobedu, ali je Kenedi promašio. Sve u svemu, 58 hiljada ljudi na Marakani stvaraju jeziv osećaj. A samo kada zamisliš da ih može stati još 20 hiljada. Ostalo je 0:0.
Potom je pao i šampion iz Belo Horizontea. Meč pefektno odigran. I onda, kreće raspad sistema.
Fred nespreman, plejmejker Vagner lenj (najveći deo vremena; inače jako lucidan i inteligentan momak), Kenedi već koketira sa raznim agentima. Jednog sam morao udaljavati sa treninga. Žoze je smirivao strasti.
Skalp su nam uzimali Gremio, Sport, Koritiba, Korintijans, Internasional i Atletiko Paranense. Posebno bolno je bilo protiv Korintijansa, najjače ekipe u zemlji. Bolno je zato što je bilo na Marakani; zato što su nas zviždali 70 minuta; zato što nismo mogli otići kućama dok blindirana policijska vozila nisu došla po nas.
U Gojasu smo iščupali bod u nadoknadi. Ne znam kako, ne znam ni zašto. Dva minuta su me delila od otkaza. Znam, Žoze mi rekao posle meča.
Neki igrači mi otvoreno prkose. Ti neki nemaju ni 20 godina.
Onda je usledio grom iz vedra neba. Dolazio nam je Atletiko Mineiro. Ekipa veoma kvalitetna i samopouzdana, kandidat za top 4, koji vodi u Kopu Libertadores. Spremao sam se za još jednu tešku noć, ali je Kenedi konačno izvadio glavu iz dupeta raznih agenata, dok je Vagner ustao na pravu nogu tog dana. 2:0, strelci dvojica pomenutih ljudi. Ova ekipa je živa, ali u velikim problemima.
Baija nas je "oslobodila" obaveza u Kupu. Prilično lud meč smo odigrali u Baiji, 4:3 se završilo. Revanšu nismo pristupili kako treba. Zato smo i ispali.
Moj sportski direktor, Fernando de Simone, vrlo čudan tip. Doveo mi je desnog beka kojeg sam tražio. U pitanju Vitor, 31-godišnji momak, iz Vitorije. Vitorija je zaradila oko 1,5 milion reala na njemu, kako je de Simone rekao.
Andreas Pereira je došao na pozajmicu, do kraja godine. O njemu se pišu hvalospevi, očekuje se da debituje u mladoj reprezentaciji. Iskreno, ne znam gde ću ga ugurati u ovom timu. Bar je bliži porodici; neka je maza u pitanju, koliko sam načuo. I klima je sigurno lepša u Riju, nego u Mančesteru.
Za Luisa Kaseresa sam izrađen, izrađen u pravom smislu te reči. Transfer je dogovaran tri nedelje. Koritiba je zatezala, tako mi je rečeno. Odjednom, transfer je ugovoren, Kaseres se pojavio u Laranžeirasu, ali... U Brazilu postoji pravilo da igrač koji je odigrao bar 7 ligaških mečeva u toku jedne sezone za jedan klub, ne može u toku iste sezone nastupiti za drugi brazilski klub. Kaseres je prethodno veče odigrao sedmi meč za Koritibu. De Simone me je zajebao. Kaseres mi bi bio starter. Ovako će biti bez takmičarskog meča do sledećeg regionalnog prvenstva, do januara naredne godine.
Žoze mi je rekao da je 8 miliona reala otišlo u Koritibu. Nešto manje od 3 miliona evra.
Posle mi je stigao i jedan napadač. Boržes, 33 godine, sa ogromnim iskustvom u prvoj ligi. Jedan od najboljih aktivnih strelaca lige. Problem je što je bez kluba već mesecima. Treba mu stesati par kilograma.
Otišao je Martinućo. Prgavi Urugvajac, jedan od onih što bi te uhvatio za jaja u skoku, a odsimulirao udarac laktom tri sekunde potom. Nema mesta u napadu za njega. Kenedija ću morati forsirati, tu je Fred, Boržes pred vratima, a i Majkl Vinisijus pokazuje talenat. Čim sam ga izostavio iz startne postave protiv Figujrensea i Botafoga, pojavio mi se u kancelariji. Prgav, hoće da igra ili će idi kod de Simonea. Uslišio sam mu želju, zaigrao je malo više, ali čim smo utanačili sa Boržesom, de Simone mu je našao Baiju. I solidan novac za nas, navodno.
Mene čeka težak drugi deo sezone. Deseto mesto nije tako izgledno, sa formom koju imamo. Izglednija je borba za opstanak. Nešto što je Fluminense već iskusio prošle godine. Posle titule - borba za opstanak. Brazilski specijalitet. Liga im je toliko nepredvidiva i izjednačena.
Plusevi u ova tri i kusur meseca: portugalski mi ide sve bolja. Marija je često sa mnom, a jezici su mi oduvek bili jača strana. Italijanski sam potpuno savladao posle 7 meseci na pozajmici u Komu. Engleski sam znao pre odlaska u Koventri. I portugalski ću ubrzo.
Upoznao sam i Rio. Gavea, Botafogo, Leblon, Ipanema, velike vrtove zapadno od grada, Korkovado i Glavu šećera,...
Rio je velika zabava. Sao Paulo je dosta uštogljeniji grad.
Sutra sledi Palmeiras. Nadam se najboljem, spremam se za najgore. Prosto ne znam kako se suprostaviti "Zelenima".
Boa noite
