Бешчашће и кукавичлук српског спортског новинарства
Једна ствар после прва два меча финалне серије је кристално јасна: Црвеној звезди неће бити дозвољено да титулу освоји и прослави на нормалан начин. Узрок томе је тренер КК Партизан, који је, иако је то изгледало немогуће, још једном успео да пробије људско и професионално дно, али - и не само он. Једнаке заслуге сносе они који му већ годинама дозвољавају такво понашање и делање, као и они који би требало да буду глас савести и глас јавности: (спортски) новинари.
Последњих дана медијски простор запљуснуо је талас огавне релативизације понашања не само тренера Партизана, већ и изјава и понашања његових, са жалошћу закључујемо, мржњом затрованих играча. Инциденти на првој утакмици финала били су, без сумње, немио и срамотан догађај - кога год узели као кривца или кривце за такву слику која нема никакве везе са спортом. Но, нажалост, та отужна слика није била новитет у српској кошарци у последњих десетак година - напротив.
И док су поједини медији после прве утакмице и победе Црвене звезде доносили бомбастичне и, на први поглед, објективне коментаре и наслове, нас није мрзело да прочепркамо по архиви истих тих медија и погледамо шта су писали када су се у прошлости догађале исте овакве немиле сцене. Из неког разлога, спортски делови портала Б92 и Блица, најчитанијих и најутицајнијих спортских интернет портала, нису били овако "објективни" и забринути за српску кошарку пре само неколико година, када је дошло до опште туче играча Партизана и Хемофарма на терену (стално играчи Партизана у неким тучама, упитаће један очигледно савестан и храбри новинар на синоћној конференцији за новинаре) и када су играчи Хемофарма одлучили да не дођу на следећи меч финалне серије у Београд, па је титула административним путем додељена Партизану.
Нико од новинарских климоглаваца није имао шта да пита, а ни у неком ауторском тексту прокоментарише, на изјаву
Вујошевића да је повлачење са терена у првом мечу био - тактички потез. Бели медвед српског спорта чак ни због таквог неспортског понашања, које је сам директно признао, није смео бити кажњен, иако казна за овакав апсолутно неспортски потез може ићи чак и до забране бављења кошарком у одређеном периоду.
Исто тако, нити један од медија није се осврнуо на безобразну и скандалозну изјаву несуђеног репрезентативца Богдана Богдановића, који је, јасно нам је свима зашто, на крајње неспортски начин испрозивао Чарлса Џенкинса и Марка Симоновића, колеге са којима дели кошаркашки хлеб. Можемо замислити да је Богдановић можда имао приговоре на могуће недосуђене прекршаје над њим, можемо замислити и да му је то сугерисао његов тренер, али није нам јасно шта су му у томе крива двојица кошаркаша црвено-белих, а још мање нам је јасно како је таква бахата и неспортска изјава прошла без било какве реакције посленика мисли и речи. Особа која је све закувала је и синоћ, "ликујући", како је то закључио један спортски портал,
истакла да је судија Урош Обркнежевић, иначе својевремено на утакмици физички и вербално нападнут од Вујошевића, траживши полицијску заштиту због напада на себе и своју породицу - лагао да је нападнут. И још једном, ниједном медију сада већ не више ни безобразан иступ у јавности, већ директан атак на човека који је морао да тражи помоћ полиције, није дошао до дела духа који се назива савешћу и професионално може повезати са новинарском етиком. Последња у низу скандалозних, безобразних и сада већ готово схизофрених изјава је она Александра Павловића, који је сукоб између ДеМаркуса Нелсона и Николе Милутинова окарактерисао као "Нелсонов покушај убиства"!? Заборавља Павловић да је Милутинов тај који је први почео да замахује рукама ка бар тројици играча Црвене звезде, све док није спуштен на паркет, а заборавља и да се он сам са друге стране терена залетео као гуја љута и дао све од себе да интензивира физички обрачун уместо да као један од најискуснијих на терену смири узавреле страсти (као што је то, на пример, урадио Иван Раденовић). И никоме од спортских и било којих других новинара, опет, није пало на памет да га упита на који начин би окарактерисао своје понашање у сукобу и сматра ли да би и он сам требало кривично да одговара за угрожавање туђе безбедности.
Запажена је била и интерпретација видео исечка који је постављен на јутјубу, а у којем Вујошевић на најпримитивнији начин вређа Небојшу Илића и псује му мајку. Малтене сви медији окарактерисали су још један нитковлук дотичне персоне "вербалним сукобом Вујошевића и Илића". Meђутим, можда и најпоганија, најбезобразнија и најболеснија лаж је она коју је објавио портал Телеграф, а који је уз слику уплаканог детета које је настрадало од топовског удара (насловна фотографија текста) поставио погрешну информацију да је та пиротехничка направа дошла са стране где су се налазили Звездини навијачи - а није, управо супротно, већ од истих оних који су прекинули и први меч - и из тога извукао ултимативни закључак, ма готово екстатички захтев, директору КЛС-а Гогићу - да суспендује терен Црвене звезде!
Ово је само краћи преглед новинарског извештавања о актуелним, сложићемо се, тужним догађајима који потресају српску кошарку. Међутим, ти догађаји нису од јуче, како се покушава наметнути мишљење неупућеној јавности, а узрочнике инцидената и "смрти српске кошарке" треба тражити у онима који су заједнички садржалац свих већих инцидентних ситуација у претходних десетак година, што се, отприлике, своди на једног јединог човека, а о чему ћемо писати у наредном тексту. Та особа је по ко зна који пут закувала злу крв и направила блато у којем се најбоље сналази, а директну кривицу за то сносе они који ни сада, као ни много пута раније, нису на њега показали прстом као на највећег кривца, већ напротив, чак и релативизује и бране његове поступке - спортски новинари.
Оно што навијачима Црвене звезде треба да буде јасно је да вредност евентуалне титуле никако неће бити умрљана блатом и прљавштином коју није Црвена звезда годинама уназад стварала, већ неко други. И није Црвена звезда крива што је српска кошарка "дотакла дно", а ми бисмо рекли - претворена у свињац. Свињаријама се баве други, а нажалост, у томе су и даље поприлично успешни. И макар прећутно подржавани.