Nuje Vulimme 'na Speranza

Podelite sa nama vaše priče, karijere, avanture.
Шће
Assistant Manager
Поруке: 889
Придружен: 07 Јан 2011, 18:39
Место: Београд
Status: Није на вези

Nuje Vulimme 'na Speranza

Порука од Шће » 07 Феб 2020, 21:34

Напуљ. ,,Видети Напуљ и умрети" - кратко је Гете описао овај град неспутаног духа, пице и Марадоне. Одувек ме је привлачио, али је увек био некако неприступачан нама обичним смртницима из Србије. Међутим, догоди се и та Лига шампиона, прва после 26 година чекања, након те магичне ноћи у Моцартовом граду. Када је на жребу извучена куглица са именом Црвена звезда и када нас је задесила ,,група смрти", скакао сам као мало дете. Не због Париза, чак не толико ни због Ливерпула, колико због шансе која се указала за посету Напуљу. Целу еуфорију појачала је и ТВ серија Гомора, једна од најбољих које сам гледао. Да не спомињем како сам у наредна два дана организовао све везано за пут, остало је само да се сачека крај новембра.

Пут нас је водио преко Рима, где смо супруга и ја провели два дана. Фасцинантан град, метропола, мада оно што се мени никако не свиђа је то да у Вечном граду можеш видети све, али понајмање Италијана.

До наше главне дестинације смо стигли возом. Ех, помало ми је и недостајао, присетио сам се не тако давних времена када је то било, у мом случају, једино признато средство за пут у Црну Гору, иако су наши познати и по екстремним кашњењима. Чим смо изашли са железничке станице и крочили на улицу Корсо Новара, могли смо осетити енергију којом Напуљ одише. Одмах нас је стартовао омалени продавац чарапа средњих година у пребрзој треши. Можда је био и ,,продавац", ко ће га знати, јер нам је нешто причао на наполитанском, а звучало је као да је изашао из ,,Кума".

Овај град, чудесно дело сирене Партенопе, скроз је оправдао наша очекивања за четири дана колико смо у њему провели. Ни десети део свих знаменитости нисмо стигли да обиђемо, али оно што се може осетити је пркосан дух овог народа који хода на танкој граници на којој се преплићу срдачност, дружељубивост, криминал, радост, беда... Наравно, утисак и са саме утакмице, осим резултата, је нешто непоновљиво.

Увелико се кују планови и за другу посету, где бих волео и да видим неке мање репрезентативне делове Напуља. Мафија, дрога и криминал су већини људи прва асоцијација на спомен овог милионског медитеранског града, међутим народ се бори за боље сутра и сања време када ће бити углавном на слатким животним мукама. Једино што им треба је нада, 'na Speranza!
Следимо дух својих предака!

Шће
Assistant Manager
Поруке: 889
Придружен: 07 Јан 2011, 18:39
Место: Београд
Status: Није на вези

Re: Nuje Vulimme 'na Speranza

Порука од Шће » 09 Феб 2020, 20:52

Након непуних годину дана, некако изненада сам дошао у прилику да будем надомак Напуља на дуже време. Указала ми се шанса да проведем најмање годину дана у Риму, службено, што сам на крају прихватио. Осим професионалног изазова, то је значило и да сам на само сат и нешто времена од града који не престаје да ме интригира.

Одгледана и трећа сезона Гоморе, у којој доминирају локације из самог центра и које су ми у већини случајева биле познате јер сам туда пролазио свакодневно. Планови се праве, тешко је одредити листу приоритета, али ипак сад могу сваког викенда да видим понешто. Одмах сам се организовао и са Фабиом, од милоште званог дон Фабио, код ког смо били смештени приликом прве посете. Дон Фабио је сјајан лик, мало старији од мене, увек спреман да изађе у сусрет, одвоји време и покаже ти шта те занима. Кад смо прошле године одлазили, чак је био у фазону ,,Оставите кључеве у сандучету, ја ћу их сутра покупити“, што нас је баш пријатно изненадило јер ипак ти странац напушта стан, иначе одличан, и ко зна у каквом стању ти га оставља. Међутим, ми смо некако међусобно ,,кликнули“, види се да смо обострано нормални људи, те смо остали у контакту.

Први викенд је био у знаку историјског центра града, чисто да се обнови градиво. Ако се икада задесите у Форћели, делу града где је настала пица, не пропустите да је пробате. Код Микелеа се увек чека ред испред пицерије, а момак на вратима дели бројеве како би се знао ред. После ђира по Форћели, следи улица Толедо, Шпанска четврт, па Кастел Нуово, илити Нова тврђава, лука и назад.

Већ са наредном посетом дошао је на ред и Секондиљано. Наличје Напуља, упориште Каморе, град у граду, потпуно аутономна зона. Наравно, пошто није баш свеједно отићи сам тамо, нарочито ако си странац, дон Фабио ми је са својим ортацима правио друштво. Шта може да се каже? Беда на сваком кораку, скоро све се распада. Ле Веле, блок уникатних зграда које су делом и напуштене и чије архитекте су готово сигурно биле на ,,белом“, су центар Секондиљана. Све ово оставља невероватан утисак, готово без речи сам разгледао, додуше не толико упадљиво како не бих превише привлачио пажњу.
Слика
Слика
Посетили смо неколико кафића, нешто клопали, и упутили се у улицу Хуго Прат, која носи име по чувеном цртачу стрипова који је створио Корто Малтезеа. У непосредној близини улице налази се затвор у коме своје дане крцкају окорели криминалци, а малтене преко пута њега налази се стадион. Уствари, више игралиште, рекао бих, него стадион. Управо он је и најважнији разлог мог бивствовања у овом крају.

Баш смо темпирали да стигнемо пред почетак утакмице. Око 200-300 људи на трибини, углавном гласно и енергично бодре свој клуб. Иако у много мањем броју, могу да осветлају образ широм света много познатијих навијача са којима их спаја име клуба.

Stella Rossa 2006.

Слика

Управо те године је група ентузијаста оформила клуб, напуљску Црвену звезду, и баш због наше Црвене звезде су одабрали то име. Као што је и наша Звезда покорила Европу и свет иако је држава била у расулу, тако је идеал и ових момака да се издигну изнад учмале свакодневице Секондиљана. Грб лако препознатљив, са минималним изменама у односу на онај званични из те године. Нисам био лењ па сам се упознао са немалим бројем људи током тих 90 минута. Били су одушевљени сазнањем одакле долазим и да је међу њима један од навијача београдске Звезде, о којој имају завидно знање. Упознајем и неке од оснивача клуба, чији је главни циљ одвајање омладине са улице, пружање уточишта од свега лошег што се може видети у Секондиљану и Скампији, као престоници криминала. Види се да су њихове намере крајње искрене, да долазе из срца и не могу описати своју срећу што сам у прилици да доживим овакво искуство.

Наравно, доста сам им и ја причао о фудбалу, који пратим откад знам за себе. У целој тој причи, поменух им и да тренутно живим у Риму, кад се они међусобно погледаше. Без устезања ,,испалише“ идеју да би била права ствар ако бих могао да постанем њихов тренер! Наиме, управо су остварили промоцију у седми ранг италијанске фудбалске пирамиде и тренутно немају главног човека на клупи. С обзиром да је то аматерски клуб, сав мој рад би био волонтерски и једино бих имао обавезу да се појављујем викендом на утакмицама, евентуално ако стигнем на неки тренинг. Уз мало нећкања, не због тога што ме та прича не занима, него што не знам да ли бих имао довољно времена да јој се посветим, ипак прихватих понуду! Касније нам се придружио и гро екипе, квалитетна спрдња је била до касно у ноћ, када је већ било време за повратак како бисмо се ипак безбедно вратили. Екипу чине искључиво локалци, студенти, обични радници, мангупи са улице који би да унесу нешто позитиве у своје животе. Е, па баш то смо ми – мангупи са улице - Guagliun e miez a via!
Следимо дух својих предака!

Пошаљи Одговор

Повратак на “FM20 Menadžerska soba”