Играте за Звезду, хоћемо срце на терен!
До када више?! Није ово питање које постављам само ја. Ово питање поставља разочарана армија навијача Црвене звезде последњих пет година. До када ћемо гледати мучење нашег тима против просечних суперлигашких и прволигашких екипа? До када ћемо стрепети до последњег тренутка мечева против њих? До када ћемо гледати срамна издања играча Црвене звезде?
Ово су питања за вас који сте данас фудбалски клуб Црвена звезда!
Након сваког вашег неуспеха, бледе партије и тесне победе тражили смо ону трунку позитивног. Тражили смо начин да све то негативно оставимо на маргинама, да пронађемо разлог и узрок. Надали смо се да смо нашли оправдање. Било да је то несрећно примљен гол у надокнади времена, лош терен, пенал на двадесет метара од гола. Не, нису то била оправдања. То су само биле наше наде. Прикривали смо оно негативно и стављали га под тепих, иако нам је свима било јасно шта се дешава. Бежали смо од истине, не смејући да јој погледамо у очи и кажемо – „Ово није наша Звезда“. Сада могу да кажем то мирне душе и потпуно искрено.
Не, није разлог овог текста Ужице и нови неуспех. Ово је само кулминација свега што се дешава у последње време. Ово је последица срамоте против Баната, мучења са Пазаром и тешке победе након драме код 2:1, брукања у Лучанима и свега осталог што гледамо ове јесени. И не само последње јесени, већ готово последњих пет година. Људи, до када више? Када ћете схватити за кога играте?
Одмах ћу напоменути. Не издвајам апсолутно никога, јер су сви од голмана до председника клуба заслужили критике.
Да ли ви заправо схватате шта је Црвена звезда? Да ли је могуће да након свих ових месеци и година колико смо уз вас нисте схватили колико нама значи? И колико смо гладни ваших победа, добрих партија и игара. Када ћете почети да играте фудбал? Хоћемо да гледамо једанаест бораца на терену. Захтевамо да се понашате у складу са величином нашег клуба и грба који носите на грудима. Можда су наша схватања Звезде различита. Заправо, сигурно јесу.
За нас је нешто сасвим друго. За нас је она ствар кућног васпитања, породична традиција… Смисао и другачији начин живота. Нешто што се речима не описује. Ваљда сте то до сада схватили. Можда вам се све ово несхватљиво и смешно, али је тако. И то није моје мишљење, нити моја осећања, већ мишљење свих нас. За вас је наш клуб очигледно одскочна даска, само једна етапа у фудбалској каријери, који ће вам једног дана бити на листи клубова који сте прошли. Ако није тако, докажите то!
Када ћете наћи мотив да пружите партије достојне реномеа Црвене звезде? На готово свакој утакмици коју играте, наша трибина је пуна. Добијате подршку свих 90 минута. Када је добро ишло, певали смо вам. Кад а је било тешко, безброј пута смо вас погурали до победе. Али, ви настављате по старом.
Ваш задатак је доминација против екипа које су далеко испод нашег нивоа. Као што ми на трибинама сваки пут показујемо ко је ко, тако и ви на терену треба свима да ставите до знања ко је Црвена звезда. Како би било када би Делије ћутале и повремено певале током мечева. Замислите на шта би то личило? Е, ви радите управо то, али на свој начин, на терену.
Зар вам није довољно то што имате толику армију навијача иза себе? Зар вам није довољно то што иза себе имате легенде клуба са којима радите? На страну све то. Људи, зар вам није довољно што играте у Црвеној звезди?! Што носите на грудима грб који носите? Што играте у истим дресевима које су носили играчи који су златим словима уписани у историју фудбалске игре? Што играте за клуб са историјом какву ретко ко има? И уместо да се борите да та историја буде још богатија, ви доприносите да сви негативни рекорди нашег клуба буду изнова рушени. Да ли вам треба већи мотив?
Да ли размишљате, Андрија, Стеване, Вилота и остали, шта је са свим тим навијачима после ваших утакмица? Да ли сте икада запитали шта се са њима дешава после, када ви у својим скупоценим аутомобилима одете у топле станове? Да ли знате како се осећају људи који су прешли неколико стотина километара да би гледали 90 минута које ћете одиграти ви на терену. Не, не знате. Не знате како је враћати се разочаран, гладан, жедан, исцрпљен, промукао, мокар у хладном купеу воза, до Ниша, Будве, Никшића, Вишеграда. Јер, да знате, не бисте се понашали и играли овако као сада.
Ако вам већ не значимо ми и наш клуб, играјте за себе и своје ангажмане. Али, играјте. Некада се на стадион долазило због играча који су градили име и углед наше Црвене звезде. Оваквим партијама, ви то нећете заслужити. Ми данас долазимо због свог клуба, због љубави према њему. Долазимо, јер имамо болест која нема лека. Не због лепоте ваше игре, ваших мајсторских потеза и знања. Долазимо, јер смо навикли. Долазимо због Звезде.
Било је и раније тешких година, када су наш дрес носили момци који га нису заслуживали. Али, су се борили, натапали га знојем и није им се могло замерити. Давали су максимум и играли из љубави, а за то сваки пут били испраћени аплаузима и нашим поштовањем. Кад данас већ нема љубави и емоција као некада, борите се за себе, а ми ћемо у својој љубави и борби за успех остати и истрајати, као и увек. Јер, ви сте сада ту, а веома брзо ћете отићи даље. Ми ћемо остати. А онда ћемо отићи и ми. Све ће проћи, али ће остати Звезда. И зато морате схватити да је она изнад свега и изнад свих нас.
Хоћемо да видимо ваш максимум на терену. Хоћемо да видимо да барем поштујете грб који носите на грудима и клуб за који играте. Да поштујете наша одрицања и љубав према Црвеној звезди. Погледајте се у очи и преиспитајте себе. Да ли то можете и да ли заслужујуте да носите црвено-бели дрес. Након тога, урадите шта хоћете и оно што мислите да треба. Останите и играјте или идите. Ми смо своје рекли и знамо шта хоћемо.
Док сте ту, само срце на терен! Хоћемо срце на терен!
Сем Млађе. 
sto znaci ako dobije na jednoj utakmici dva zuta pauzira automatski samo jednu utakicu bilo da je kup ili prvenstvo a ako dobije DIREKTAN crveni onda moze da pauzira i vise od jedne ako je prekrsaj bio tezak...
ovo samo kod nas ima...