Nuje Vulimme 'na Speranza
Послато: 07 Феб 2020, 21:34
Напуљ. ,,Видети Напуљ и умрети" - кратко је Гете описао овај град неспутаног духа, пице и Марадоне. Одувек ме је привлачио, али је увек био некако неприступачан нама обичним смртницима из Србије. Међутим, догоди се и та Лига шампиона, прва после 26 година чекања, након те магичне ноћи у Моцартовом граду. Када је на жребу извучена куглица са именом Црвена звезда и када нас је задесила ,,група смрти", скакао сам као мало дете. Не због Париза, чак не толико ни због Ливерпула, колико због шансе која се указала за посету Напуљу. Целу еуфорију појачала је и ТВ серија Гомора, једна од најбољих које сам гледао. Да не спомињем како сам у наредна два дана организовао све везано за пут, остало је само да се сачека крај новембра.
Пут нас је водио преко Рима, где смо супруга и ја провели два дана. Фасцинантан град, метропола, мада оно што се мени никако не свиђа је то да у Вечном граду можеш видети све, али понајмање Италијана.
До наше главне дестинације смо стигли возом. Ех, помало ми је и недостајао, присетио сам се не тако давних времена када је то било, у мом случају, једино признато средство за пут у Црну Гору, иако су наши познати и по екстремним кашњењима. Чим смо изашли са железничке станице и крочили на улицу Корсо Новара, могли смо осетити енергију којом Напуљ одише. Одмах нас је стартовао омалени продавац чарапа средњих година у пребрзој треши. Можда је био и ,,продавац", ко ће га знати, јер нам је нешто причао на наполитанском, а звучало је као да је изашао из ,,Кума".
Овај град, чудесно дело сирене Партенопе, скроз је оправдао наша очекивања за четири дана колико смо у њему провели. Ни десети део свих знаменитости нисмо стигли да обиђемо, али оно што се може осетити је пркосан дух овог народа који хода на танкој граници на којој се преплићу срдачност, дружељубивост, криминал, радост, беда... Наравно, утисак и са саме утакмице, осим резултата, је нешто непоновљиво.
Увелико се кују планови и за другу посету, где бих волео и да видим неке мање репрезентативне делове Напуља. Мафија, дрога и криминал су већини људи прва асоцијација на спомен овог милионског медитеранског града, међутим народ се бори за боље сутра и сања време када ће бити углавном на слатким животним мукама. Једино што им треба је нада, 'na Speranza!
Пут нас је водио преко Рима, где смо супруга и ја провели два дана. Фасцинантан град, метропола, мада оно што се мени никако не свиђа је то да у Вечном граду можеш видети све, али понајмање Италијана.
До наше главне дестинације смо стигли возом. Ех, помало ми је и недостајао, присетио сам се не тако давних времена када је то било, у мом случају, једино признато средство за пут у Црну Гору, иако су наши познати и по екстремним кашњењима. Чим смо изашли са железничке станице и крочили на улицу Корсо Новара, могли смо осетити енергију којом Напуљ одише. Одмах нас је стартовао омалени продавац чарапа средњих година у пребрзој треши. Можда је био и ,,продавац", ко ће га знати, јер нам је нешто причао на наполитанском, а звучало је као да је изашао из ,,Кума".
Овај град, чудесно дело сирене Партенопе, скроз је оправдао наша очекивања за четири дана колико смо у њему провели. Ни десети део свих знаменитости нисмо стигли да обиђемо, али оно што се може осетити је пркосан дух овог народа који хода на танкој граници на којој се преплићу срдачност, дружељубивост, криминал, радост, беда... Наравно, утисак и са саме утакмице, осим резултата, је нешто непоновљиво.
Увелико се кују планови и за другу посету, где бих волео и да видим неке мање репрезентативне делове Напуља. Мафија, дрога и криминал су већини људи прва асоцијација на спомен овог милионског медитеранског града, међутим народ се бори за боље сутра и сања време када ће бити углавном на слатким животним мукама. Једино што им треба је нада, 'na Speranza!