I eto tako, sedim jednog dana u sobi i razmišljam šta uraditi od ovog života. Uzmem kofere i krenem da putujem kad već nemam šta pametnije. Prođem ja prvo klasične oblasti gde mi sirotinja idemo, Grčka, Crna Gora, na ulazu u Hrvatsku me izbaciše. Reko gde ću šta ću, sednem na voz Bar-Beograd i posle 13 dana putovanja stigoh. Odatle na drugi voz koji me odvede tamo gde niko živi i normalan ne zalazi - na istok. Prođoh Bugarsku, Tursku, ništa zanimljivo. U Azerbejdžanu sednem na kaficu sa Vojom Sicilijom, ispričamo se tu malo i nastavim lutanje dalje. Dođoh u Gruziju. Malo razgledao Tbilisi, uputim se dalje i stignem do Gorija. Sednem tu odgledam meč Dila Gori - Zestaphoni i produžim dalje ka unutrašnjosti. U nekom trenutku bus koji nas prevozio pokvari se, stade na nekoj poljani gde nigde žive duše nema, jedna kuća na svaki kilometar. Pet sati prolazi, šest sati prolazi, ništa od popravke i vest da ne možemo dalje ići. Pojma nemam u kakvoj sam vukojebini, nađem prenoćište u nekoj štali da prespavam, sreća pa je leto bilo. Budim se sutradan, čujem viku nekih ljudi s polja, ustanem i provirim onako stidljivo, reko da nisam ja uzrok tome. Vidim 15ak uglavnom mladića trči po nekoj livadi i šutira nešto nalik krpenjači. Gledam ja 2 minuta u tu scenu, mozgam i nikako da skapiram šta je. U jednom trenutku jedan čovek baci neku tablu i polomi je na dva dela o koleno, iznervira se, opsova im valjda nešto na gruzinskom jeziku, baci trenerku i ode.
Skapira tu mene neki lik kako mi glavica viri iza ugla, ko Keba što vreba. Poče nešto da mi viče na onom njihovom, ja pogubljen. Reko gotovo, ovo je kraj. Međutim, skapiram da ima prijateljski ton i dovuče me na onu livadu među grupu onih ljudi što su do malo pre šutirali nešto što liči na loptu. Bacim pogled bejbe, preko ramena, i skapiram da nisam spavao u štali. Spavao sam u svlačionici na stadionu. Stadionu pod imenom Kharagauli Stadion "soso abashidze". To definitivno nije bio stadion. A ovi ljudi što su trčali bili su fudbaleri fudbalskog tima. To definitivno nije bio fudbalski tim. Pričaju oni meni nešto, pre bih klinasto pismo skapirao. Sva sreća pa živimo u vreme modernih telefona, navatamo neki gruzijski MT:S i mrežu i izblejimo na prevodiocu. Odjednom, ugledam jednu rečenicu i šokiram se.
Čovek koji je malo pre bacio sve i pobegao bio je njih trener. Bilo mu je dosta svega i zaputio se prvim traktorom ka rivalskom Kolkheti Khobiju. Likovi su me ladno pitali želim li biti njihov trener. Ja bez licence, bez ičega, sa nekim znanjem igranja fudbala na lokalnom nivou po Zapadnoj Srbiji. Posle par stotinki razmišljanja, prihvatim ponudu, ionako sam krenuo zato što nisam znao šta ću od svog života. Aj neki izazov pa šta bude bude. Odvedu me u neku straćaru i tu potpišem ugovor do kraja sezone, na nepunih 6 meseci.
Polećemo, stigli smo u gruzijskog trećeligaša, grupe A, FC Chkherimela Kharagauli, čije ime neću zapamtiti nikad. Pre ću naučiti imena svih vojnika sa Solunskog fronta. Kažu mi da su u velikoj krizi i da im je ostalo samo još 6 kola pre kraja regularnog ligaškog dela. Aj reko nije toliko očajno, ne može biti. Kad ono.....srčka me strefi 3 puta za 5 minuta. I sad je opet kad pišem ovo. Samo sam pogledao tabelu. Biće ovo najveći izazov u mom dosadašnjem životu, pa se čujemo iz sunčanog Kharagaulija dok zapamtim imena mojih igrača. Znači za 20 dana bar. Nadam se.
