Kada sam 2010. godine na terenu tada prvoligaša iz Kraljeva, gledao meč kupa između domaćina i Crvene Zvezde, nisam ni sanjao šta će se desiti nekoliko godina posle. Crvena Zvezda u finišu pobeđuje zahvaljujući golovima Andrije Kaluđerovića, ali Sloga se nije obrukala. Šta više, Ninkova, najboljeg beka lige, je više puta svojim sprintevima u prašini ostavljao Memedović. Sjajno se pokazao i Gobeljić, a tu odličnu generaciju upotpunili su i sada već superligaški igrači, ili internacionalci Nemanja Miletić, Nikola Radović, Dragoljub Anđelković, Jovica Vasilić, Gojković, iskusni Drinić, Rašo Babić i drugi... Na krilima euforije pričalo se i o Superligi, ali loša organizacija, nedostatak finansija i ko zna šta još, Slogu dovode do Zone par godina kasnije, 4. rang takmičenja.
Ja posle par sezona radeći kao trener u rangu ispod, dobijam neočekivani poziv.
„Dobar dan Nikola, Rade Todorović ovde...“ Iznenađenje. Znam ko je. Bivši fudbaler Sloge, OFK Beograda, Nirnberga, Slavije iz Sofije, a sada direktor u kraljevačkom klubu.
„Da li bi mogao da dođeš na razgovor, trenutno nemamo trenera, nemamo baš ni prevelike mogućnosti, počinjemo od nule pa sam razmišljao o nekom mlađem rešenju...“
Prihvatam poziv, zahvaljujem se na dugogodišnjoj saradnji svom matičnom klubu i odlazim na razgovor.
Rade predstavlja uslove: „Ugovor bi bio zasad na godinu, da vidimo kako ide, za produžetak ćemo lako ako sve bude u redu, plata 5,500e za taj period, više stvarno nemamo...a što se ciljeva tiče, borba za vrh tabele, šta ti misliš?“
„Titula!“-odgovaram. „Zanima me ulazak u viši rang, i naravno da imam slobodu da pravim tim po svojoj želji.“
„Onda je dogovoreno“- reče Rade uz osmeh i pruži ruku.
